Sredinom prošlog meseca (tačnije, 17. 3. o. g.) na stranicama portala „Crkva na kamenu“ objavljen je osvrt preuzvišenog biskupa gospodina Ratka Perića na polemiku koju sam tokom tog meseca vodio, na stranicama beogradske „Politike“, sa dr Dariom Vidojkovićem, istoričarom sa Univerziteta u Regensburgu. Kako taj osvrt smatram ne samo interesantnim, nego i inspirativnim za aktuelne rasprave o ličnosti i delu nekadašnjeg zagrebačkog nadbiskupa dr Alojzija Stepinca, osećam se pobuđenim da o njemu kažem nekoliko reči, odn. da dam svoj osvrt na taj osvrt.
Prethodno ću, radi informisanja čitalaca „Crkve na kamenu“, dati nekoliko najkraćih napomena o razlozima i toku moje polemike sa dr Vidojkovićem.
Povod za tu polemiku bio je članak dr Vidojkovića u „Politici“, od 2. marta o. g., pod naslovom: „Zašto Stepinac nikada ne može biti svetac“. S obzirom na to da sam u tom tekstu uočio niz netačnosti i nepreciznosti, ja sam, 8. marta o. g., na taj članak reagovao, svojim tekstom: „I o Stepincu sa dokazima“. Regensburški istoričar je na to objavio, 15. marta, tekst: „Ilićev pokušaj revizije“, na šta sam odgovorio, 17. marta, tekstom „Optužbe umesto dokaza“. Upravo tog, 17. marta, objavljen je i osvrt g. Perića na prvi deo moje polemike sa dr Vidojkovićem, pod naslovom: “Beograd: Znanstvenik neznanstveno o blaženom Stepincu“.
Mislim da je sasvim prirodno to što me je pomenuti osvrt g. Perića zainteresovao i pobudio na reagovanje. On me, najpre, interesuje kao odjek mojih pokušaja da pišem što objektivnije o ovoj temi kod hrvatskih i katoličkih autora. Na drugoj strani, on me je podstakao da proverim i preispitam neka svoja saznanja vezana za ličnost i delo nadbiskupa Stepinca. Na trećoj strani, on mi izgleda kao vrlo inspirativan povod za ozbiljnu raspravu o nekim zaista spornim pitanjima vezanim za ličnost i delo nadbiskupa Stepinca.
Najpre želim da kažem da sam zahvalan g. Periću na tome što je moju polemiku sa dr Vidojkovićem ocenio kao interesantnu i vrednu osvrta. Takođe sam mu zahvalan na korektnoj interpretaciji te polemike i na nekoliko vrlo afirmativnih ocena izrečenih na račun mog učešća u njoj. Uz to, moram da priznam da sam, zahvaljujući jednoj njegovoj primedbi, ustanovio da je moje dosadašnje znanje o jednoj važnoj činjenici manjkavo i da ga moram izmeniti. Ali, najznačajnijim mi se čini to što je osvrt g. Perića dotakao nekoliko pitanja koja su bila i koja su još uvek predmet ozbiljnih razmimoilaženja (pre svega) srpskih i hrvatskih autora u vezi sa ličnošću i delom nadbiskupa Stepinca.
Ta se pitanja pominju u onom delu osvrta g. Perića u kome on iznosi svoja neslaganja sa nekim mojim tezama iznetim u polemici sa dr Vidojkovićem. Tako on, za razliku od mene, tvrdi za nadbiskupa Stepinca sledeće: 1) da „nije bio promicatelj nesnošljivosti prema drugim verama“; 2) da „nije bio „ustaški vojni vikar“; 3) da „nije bio član Hrvatskog državnog sabora“ i, 4) da „nije podupirao ustaški režim, nego hrvatsku državu“.
Iako se spisak spornih tema vezanih za nadbiskupa Stepinca ne završava sa gore pomenutim temama, one su, ipak, toliko značajne za utvrđivanje konačne, objektivne, istine o nadbiskupu Stepincu da svakako zaslužuju ozbiljnu raspravu, pa na njih moram bar ukratko da se osvrnem, na osnovu onoga što sam do sada uspeo da istražim i saznam. Pritom želim da kažem da se u potpunosti slažem sa stavom g. Perića da proučavanje Stepinca mora da bude zasnovano „na temelju autentičnih i dokazivih dokumenata, a ne na krilima političke hajke“. Stim u vezi, međutim, moram da primetim da autori iz Srbije uvek nailaze na jednu zaista veliku prepreku u naporima da proučavaju sporna pitanja na „temelju autentičnih i dokazivih dokumenata“. Tu prepreku im, naizgled paradoksalno, postavlja upravo ona strana koja se zalaže za takvo proučavanje. A tu stranu, na žalost, predstavljaju, pre svega, zvanične institucije Zagrebačke nadbiskupije i Svete Stolice, u kojima se nalaze i više nego ljubomorno čuvaju najautentičniji dokumenti vezani za život i rad nadbiskupa Stepinca.
Da ova moja tvrdnja ne bi bila proglašena za neosnovanu i zlonamernu, moram da podsetim g. Perića i čitaoce „Crkve na kamenu“ da još uvek nisu objavljeni takvi značajni dokumenti u posedu Rimokatoličke crkve kao što su dnevnici nadbiskupa Stepinca i sekretara papske delegacije kod episkopata Rimokatoličke crkve u NDH, don Đuzepea Masučija. Nisu objavljeni ni mnogi izveštaji i pisma pomenute delegacije Državnom sekretarijatu Svete Stolice i nekim drugim adresatima za vreme Drugog svetskog rata. I ne samo da nisu objavljeni, nego su za istraživače iz Srbije nedostupni. Nedostupni su, ili su praktično nedostupni i mnogi drugi dokumenti vezani za delovanje nadbiskupa Stepinca i crkve kojoj je on bio na čelu i pre Drugog svetskog rata i za vreme tog rata. Kako, onda, moram da pitam g. Perića, srpski autori mogu da proučavaju Stepinca na “temelju autentičnih i dokazivih dokumenata“? I kako da se oni, u takvoj situaciji, ne bave najrazličitijim spekulacijama i pretpostavkama i da ne prepisuju ono što im je dostupno i što im se čini kao istinito. O onima koji se u rasprave o Stepincu ne uključuju sa naučno-istraživačkim pretenzijama ne želim ovom prilikom da govorim. Od njih se može svašta čuti i svašta očekivati. Uglavnom svašta negativno i nekonstruktivno.
Ali, da se vratim na pomenute kontrateze g. Perića, pošto je o njima moguće raspravljati i bez uvida u gore pomenute i neke druge autentične dokumente.
1. Najpre o tome da li je nadbiskup Stepinac bio ili nije bio „promotor netolerancije“, odnosno „promicatelj nesnošljivosti prema drugim vjerama“? Gospodin Perić odgovara odrečno na ovo izuzetno važno pitanje, dodajući mu pitanje: „Koji je biskup ili episkop igdje u Evropi, kao zagrebački Nadbiskup javno branio pripadnike drugih vjera, konfesija i nacija protiv bezbožna nacizma i fašizma, pa i u domaćim izdanjima?!“
Iako ima i drugih primera javne odbrane pripadnika drugih vera, konfesija i nacija od nacističko-fašističkih progona i pogroma od strane nekih biskupa izvan Balkana, na njima se, ovde neću zadržavati zbog ograničenog prostora za raspravu ove vrste. Želeo bih samo, krajnje dobronamerno, da skrenem pažnju g. Periću na neke činjenice koje nedvosmisleno pokazuju da je nadbiskup Stepinac bio izrazito netolerantan prema pripadnicima drugih religija, drugih crkava i drugih nacija. Iz nezvanične verzije Stepinčevog dnevnika, kao i iz nekih njegovih govora i propovedi iz vremena Kraljevine Jugoslavije, evidentno je da je on imao vrlo loše mišljenje o Srbima, pravoslavlju i Srpskoj pravoslavnoj crkvi, kao i o protestantima, Jevrejima i muslimanima. I ne samo da je imao loše mišljenje, nego je to mišljenje često izražavao, utičući na mišljenja i ponašanja mnogih drugih ljudi oko njega.
Priroda ovog medija i rasprave na njegovim stranicama mi zasad ne dozvoljava detaljno obrazlaganje gornje tvrdnje, pa ću ovde pomenuti samo neke izjave ili zapise nadbiskupa Stepinca o pravoslavlju i Srbima: „Pravoslavlje je formalizam, okamenjena vjera kao poganstvo“; „Šizma (tj. pravoslavlje – P. I.) je najveće prokletstvo Europe, skoro veće od protestantizma“; „Bizantinizam je odigrao strašnu ulogu u povijesti ovog dijela svijeta“; „Duh bizantinizma je nešto tako grozno, da je samo Svemogući i Sveznajući Bog u stanju parirati intrigama i podvalama tih ljudi“; „Pravoslavna crkva nije sposobna… za moralno vaspitanje naroda“; „Pravoslavna crkva je … degenerisana crkva“; „Srbi i Hrvati (su) dva svijeta koji se nikad neće ujediniti dok je jednog od njih u životu“; „Najidealnije bi bilo da se Srbi vrate vjeri svojih otaca to jest da prignu glavu pred namjesnikom Kristovim Sv. Ocem“ itd., itd.
Gore navedene izjave i tvrdnje nadbiskupa Stepinca svedoče, po mom mišljenju, ne samo o njegovom omalovažavanju i vređanju pravoslavlja, Srpske crkve i Srba, nego i o njegovoj očiglednoj netoleranciji, antiekumenizmu i prozelitizmu. Ako se zna da je Stepinac bio ne samo zagrebački nadbiskup i hrvatski metropolita, nego i prvi i najuticajniji čovek cele Rimokatoličke crkve u Kraljevini Jugoslaviji i u NDH, onda ovakvi njegovi stavovi dobijaju na posebnoj težini i značaju. Oni su, bez ikakve sumnje, presudno uticali na stavove i držanje ne samo njegovih najbližih saradnika i podređenog mu klera, nego i verničkih masa Zagrebačke nadbiskupije (najveće katoličke dijeceze i u Jugoslaviji i u NDH) i Hrvatske metropolije. Kako je nadbiskup Stepinac bio i predsednik Biskupskih konferencija Jugoslavije, sasvim je verovatno da se njegov uticaj širio i na druge hrvatske biskupe i njihove vernike. Zbog toga se on mora smatrati suodgovornim za onu strašnu provalu netrpeljivosti i mržnje prema Srbima i pravoslavlju do koje je došlo za vreme NDH, a koja se pretvorila u jedan od najtežih genocida u Evropi, u toku XX veka.
Taj genocid nisu izvršili samo malobrojni pripadnici predratnog ustaškog pokreta, nego i mnogobrojne njihove pristalice iz redova domobrana i običnog stanovništva NDH. A ubedljivu većinu tog stanovništva su činili Hrvati katoličke vere. Za njih i za nadbiskupa Stepinca NDH je bila „Božja Hrvatska“. Za Srbe, Jevreje i Rome, ta „Božja Hrvatska“ je postala pakao, u kome su svakodnevno bivali proganjani, hapšeni, mučeni i ubijani, najčešće bez ikakvih razloga, sem zbog svog imena i zbog „nepodobne“ nacionalne i verske pripadnosti. Ubijani su, bez obzira na godine starosti, pol i druge karakteristike, ne samo u zatvorima i logorima, nego i na pragovima svojih kuća i hramova, na svojim njivama i livadama i na ulicama hrvatskih gradova i sela.
Ako se bar imalo može govoriti o predratnoj nacionalnoj i verskoj netrpeljivosti nadbiskupa Stepinca, a ja mislim da je ona, na žalost, bila evidentna, onda se on ne može abolirati od odgovornosti za ono što su njegovi sveštenici i vernici radili sa Srbima, Jevrejima i Romima za vreme NDH. Ja ne tvrdim da je Stepinac ispoljavao svoju netrpeljivost sa namerom da ona posluži kao osnova za zločin genocida nad bilo kojim narodom ili verskom grupom. I on je, kao i mnogi drugi, kako izgleda, bio zatečen šovinističkom bujicom mržnje i zločina koja je provalila u NDH i pokušao je da je zaustavi ili, bar, kanališe. Ali, bujica je bila prevelika i prejaka da bi se samo apelima mogla zaustaviti. Zloćudni nacionalistički duh je izašao iz boce i nije hteo nazad dok god se ne istutnji. Među onima koji su mu dozvolili da izađe, nalazio se, objektivno gledano, i nadbiskup Stepinac. To što je on posle toga pokušavao da uradi ili je uradio za žrtve ustaškog genocida – Srbe i Jevreje – svelo se na zakasnelu i, uglavnom, neefikasnu reakciju. Zato to ne umanjuje njegovu odgovornost i zato se i ne vrednuje onako kao to očekuju oni koji veličaju njegov humanizam.
2. Kad je u pitanju tvrdnja dr Vidojkovića da je Stepinac bio „ustaški vojni vikar“, ja sam je prihvatio kao tačnu, iako sam svestan da ona nije baš srećno formulisana. Nije dobro formulisna jer može da se tumači tako kao da znači da je nadbiskup Stepinac bio pripadnik ustaške organizacije, što, svakako, nije tačno. Ali je tačno da je on bio vojni vikar „hrvatske vojske“ od 1942. godine. Ta vojska je, u stvari, bila vojska NDH. A pošto je NDH bila država koju su stvorile i vodile ustaše, onda ni formulacija da je Stepinac bio „ustaški vojni vikar“ nije daleko od istine.
3. Tvrdnju dr Vidojkovića da je Stepinac bio član Hrvatskog državnog sabora prihvatio sam kao tačnu jer sam u ranijoj literaturi naišao na nekoliko istovetnih tvrdnji koje su delovale prilično uverljivo. Uz to sam znao i za govor koji je nadbiskup Stepinac održao, 23. februara 1942. godine, u crkvi sv. Marka, pre početka prve sednice tog sabora, njegovim članovima, predvođenim poglavnikom NDH, Antom Pavelićem. Posle kritičke opaske g. Perića proverio sam sve svoje prethodne izvore po tom pitanju i ustanovio da je g. Perić u pravu.
4. Što se tiče tvrdnje g. Perića da Stepinac „nije podupirao ustaški režim, nego hrvatsku državu“, moram da izrazim svoju veliku rezervu povodom nje. To da je on bio veliki hrvatski rodoljub i da je priželjkivao samostalnu hrvatsku državu nije uopšte sporno. Problem je bio u tome što se on nije zaustavio samo na ljubavi prema svom narodu i svojoj crkvi. Ono što je gore rečeno, dozvoljava zaključak da je on bio i nacionalista u negativnom smislu tog pojma, tj. šovinista. Zbog toga je on odmah prihvatio i podupirao do njegovog kraja ekstremno nacionalistički ustaški režim. On je, naime, u nekoliko navrata izjavljivao i davao do znanja da podupire baš konkretan ustaški režim, bez obzira na to što sa poglavnikom Pavelićem nije bio u naročito dobrim odnosima.
Stepinac je, naime, još u svojoj čuvenoj okružnici od 28. aprila 1941. godine, objavio svom kleru i vernicima da on poznaje „muževe koji danas upravljaju sudbinom hrvatskog naroda“ i da ima u njih poverenje. To je, sasvim konkretno, značilo da poznaje i poglavnika NDH, Antu Pavelića i članove njegove (ustaške) vlade i da u njih ima poverenje. Zbog toga je pozvao svoj kler da podstiče svoje vernike na molitvu i da se sam moli za “Poglavnika Države Hrvatske“ i za uspeh njegove „uzvišene i odgovorne službe“.
U gore pomenutom govoru članovima Hrvatskog državnog sabora, 23. februara 1942. godine, Stepinac se lično obratio Paveliću i pohvalio njegovu nameru da sazove Hrvatski sabor. U pismu kardinalu Maljoneu, državnom sekretaru Vatikana, od 24. maja 1943. godine, nadbiskup Stepinac je izričito branio tadašnji režim u Hrvatskoj od raznih, navodno, neosnovanih, optužbi srpske propagande.
Zbog svega toga, ne stoji tvrdnja g. Perića da „Stepinac nije podupirao ustaški režim“. A ako ga je podupirao, onda ne može da ne bude bar suodgovoran za sve ono što je taj zločinački, nacionalističko-rasistički, režim činio i učinio. Zbog toga je, posle kraha NDH i oslobođenja Jugoslavije od fašističkih sila, s razlogom izveden pred narodni sud i osuđen onako kako je osuđen. To što je to bio sud komunističke Jugoslavije nije bilo presudno za postojanje i utvrđivanje objektivne odgovornosti nadbiskupa Stepinca za trostruki genocid i druge zločine ustaške NDH. Vrlo je verovatno da bi slično prošao i na sudu bilo koje nekomunističke i antifašističke države.
Beograd, 15. 4. 2017.
Prof. dr Predrag Ilić
Izvor: Crkva na kamenu
